Порекло Милачића

Црногорско-Брдско племе Кучи насељава источни дио Црне Горе, дуж државне границе са Албанијом. Веома је старо и једно од најславнијих црногорских племена, са првим писаним поменима из 1455. године, када се уз његово име први пут у историји јављају његови носиоци. Те године 6. септембра Стефан Црнојевић је позвао представнике Куча, Раћа, Купусаца, Матагужа, Кастрата и других племена у манастир Врањину, на истоименом острву, да се закуну на вјерност Млетачкој Републици, под чијим је вазалством тада била држава Црнојевића1. Још тада је племе Кучи представљало јаког политичког чиниоца и припадало је држави Зети којом је управљао Иван Црнојевић. 

 У племенској области Куча, живе један поред другог два етничка живља: Црногорци и Албанци. Црногорци су православне вјере, осим неколико породица које су исламске вјероисповијести, док су Албанци католичке вјере са само неколико муслиманских породица. У племенске заједнице се организовао углавном хришћански народ. Отуда и сарадња, и савези, арбанашких племена са Кучима у борби противу Турака. Године 1694. Хоти и Кучи су били у савезу, а у XВИИИ столећу Хоти и Клименти су не само помагали Кучима и Васојевићима у борби противу Турака већ су послије тог неуспјелог рата Клименти дијелом и избјегли из свог завичаја.

Дрекаловићи су најбројније братство у Кучима, које води поријекло од свог праоца Дрекала, за кога се поуздано зна да је живио средином XВИ вијека. Из прегледа историјских података фамилије Кастриота, извјесно се може говорити да је Дрекале потомак славног великаша Ђурђа Кастриота–Скендербега2 (1404 – 1468), савременика Стефана и Ивана Црнојевића, господара Зете3. Отац Скендербегов Иван И Кастриот, био је господар Мата. Отац Иванов Ђурађ (Бранило) био је господар Јањине. Касније је Скендербег био господар не само Мата, већ је постао и господар Кроје, Дебра и Бирина, тј. Рандисије, Томориста, Мисије и земље Гуоними до мора. У мемоарима Јована  Музакија4 о фамилији Ивана Кастриота, Скендербеговог оца, се каже: „Ђед му Павле управљао је облашћу Мате, у земљи Миридита, а прађед Константин облашћу у Тесалији“.

 До присаједињења Црној Гори, Кучи су живјели самосталним племенским животом са врло мало спољашњег утицаја. Имали су своје специфично унутрашње уређење са Народном скупштином као највишим органом, која је бирала Војводу, као извршну личност, са традиционалним правним уредбама које нестају присаједињењем Црној Гори. Свако веће братство имало је својега главара - кнеза, који је заступао њихове интересе.

 Први војвода Куча био је, по предању, Ђурађ Пантов, у XВ вијеку, кога је наслиједио синовац му Тома, а послије њега други синовац Никеза, син Маре Пантова. До Дрекала је у Кучима један војвода биран од Пераловића (Стари Кучи), а други од Мрњавчића. Дрекале је био први војвода кога је сам народ изабрао на скупштини и био је војвода над цијелим племеном. Постоје подаци да је у исто вријеме називан војводом и Нико Рајичев, испред Старокуча. Војвода Дрекале је, као и његови потомци, живио на Косору. Војводство је од Дрекала па до послије сједињења са Црном Гором, скоро три стољећа, било непрекидно насљедно у братству Дрекаловића и његових потомака.

Послије погибије Дрекалове и његовог сина Николе (негдје око 1550.године), војводство прелази на Дрекаловог млађег сина Лала5 који је живио до 1637. године6, када га је наслиједио најстарији син Вујош. За Лалевог времена они Кучи, који су до тада били католици, поступно прелазе у православље. Тај процес је започео за вријеме владике Руфима И (1593 – 1631). По Ердељановићу се то десило тек послије 1608. године а то је период када су се војводи Лалу почели унуци рађати.7Ако је тај процес започео за вријеме Руфима И Бољевића (почетак XВИИ вијека), како тврди Ердељановић, Лале је тада имао четири сина па су и они морали бити католици, а то се опет не слаже са предањем Дрекаловића да је Лале прешао у православље на дан женидбе са, Станом, сестром Пеја Станојева војводе Братоношког. Највјероватније је да је заједничка опасност од Турака и потурица натјерала католике у Кучима да се што тјешње повежу са православном већином у племену.

По предању, Лале је изабран за војводу седам година послије очеве смрти (На племенском збору на Горици у Ублима, коме су ради општег договора присуствовали Пипери и Братоножићи), а у историјским изворима се први пут помиње тек од 1606. године, „када је имао толиког сина да га је овај заступао на преговоре у Котору. Војвода лале се помиње и са састанака који је одржан у манастиру Морачи 1608. а други у Кучима 1613. године.

Крајем XВИ вијека Кучи су се одрекли плаћања пореза Турцима и живјели слободно.

Према Марину Грбичићу (которски племић из породице Болица -1614.), имамо први писани помен о старешинама кучког племена. Он је за потребе Млетачке Републике сачинио попис Скадарског санџака и навео да Кучи имају 490 кућа и да могу имати 1.500 храбрих и врло осветољубљивих ратника, да су им команданти Лале Дрекалов и Нико Рајичев, његов синовац, које је војводама именовао у својим извјештајима и на почетку седамнаестог вијека.8

Након Лала, за војводу Кучи бирају његовог сина Илика од чијег времена се војводе бирају само из братства Дрекаловића, и тако редом до посљедњег војводе племена Куча, Марка Миљанова. Након Лалевога сина Илика, који је имао седам синова, почиње нагла експанзија братства Дрекаловића. Настају нова братства која се називају по Иликовим синовима

 Геолошки је кучка област подијељена на сјеверну област, гдје преовладају старије стијене и у којима доминирају Комови са највећом висином 2439м и област планине Жијево. То је право карсно земљиште, сигурно најдивљији предио Црне Горе. Од Жијева према југу кучка област се спуста ступњевито са најмање три терасаста дијела све до најнижег Медуна и равнице Дољани.

Читава сјеверна површина Куча је доста сиромашна земљиштем за обрађивање. Једини већи предио Куча погодан за обрађивање је на југозападу (равница Дољани).

Пошто је већи дио Куча карстна површина, то је јако оскудан водом. Знатне количине воде се налазе у Фундини и на сјеверу између Брскута и језера Рикавац. Климатски се Кучи могу подијелити на три области: Јужни Кучи имају приморски климат. Топле ваздушне струје ублажавају климу све до Комова до висине од 1000 метара и на крају у предјелу Комова влада сурова клима са дугим и хладним зимама.

На истоку се Кучи граниче са Албанијом, на сјеверу и сјевероистоку је подручје Васојевића и Плавска област, западно су Братоножићи и Пипери, а јужна граница Куча је према граду Подгорица. Племенска област кучке земље износи око 300 км2, са преко три хиљаде домова и око 15.000 становника. Иначе, административно, територија Куча је у саставу општине Подгорица. 

Родоначелник братства Милачића Мило-Милач је трећерођени син Илика Лалева Дрекаловића, који се као војвода свих Куча помиње до 1648. године. Најновија открића о историји браства Дрекаловића доносе: “Уочи и за вријеме морејског  рата, световне и духовне старешине у Кучима били су синови Илика Лалева Дрекаловића: Иван, Петар, Мило-Милач, Мирчета, Љако, Вукосав и Вуксан, као и њихови синови, односно синовци. Њихово именовање за племенске старјешине указује на премоћ Дрекаловића у односу на Старе Куче иако их је у то вријеме било 10 -15 одраслих мушкараца“ 9.

Половином седамнаестог вијека наводи се као војвода Куча, поред Илика, и син му Иван, а помињу се Мило-Милач10 и Мирчета Дрекаловићи, као и још неки Кучи, када су били награђени од Млечана јер су им са својих 400 ратника помогли у борби против Турака.11

Мило је најприје живио на Косору, гдје је и рођен у родној кући предака Дрекаловића.

 По предању Мило није био ожењен  када је дошао да живи на Убле. На Ублима се свакако оженио и засновао своју породицу, у којој му се родио син Премо (око 1670.) и „доста“ женске дјеце, а овоме четири сина: Бошко, Шћепан, Перо и Милован-Мићо. У историјским записима племена Куча, помиње се Бошко Премов за кога данас знамо да је предак Милачића насталих на сјеверу Далмације. По писању др Валтазара Богишића на Ублима су поред Према Милова који је, по његовом писању, имао три сина, живјели и били ожењени Шћепан, Перо и најмлађи Милован-Мићо. Од Бошка Премова имамо Милачиће у Биограду на Мору као и један дио њих који су презиме временом промијенили у Милаззи, Милаци И Милацици.  Од њих се развило пет огранака Милачића, који су оставили бројна потомства.  Од Вуша Перова који је, прије око 210 година, са дијелом породице прешао у Ржаје  су Калачи, исламске вјероисповијести.

Како је  на Ублима породица расла и јачала тражени су нови предјели за насељења. Правац насељавања је ишао према Стравчу и Брскуту, на подручју које је до досељавања Милачића припадало Братоножићима.Први су синови Шћепанови и Јован Мићов населили Крушеви До. Шћепанови потомци су се проширивали према Вељем долу, а Јованови према Брскуту. 

Бошко и Лука Перови су нешто касније населили Дубаје и подијелили га на Горње и Доње. У Горњим Дубајама је остао Лука, а у Доњим Бошко.

 Предио који су населили Милачићи од тада припада Кучима. Мада удаљени од својих братственика у Кучима, задржали су све особине и навике свога племена и одржавали јаке братственичке везе, али не и службене јер су припадали, по организацији свих друштвених и службених институција, капетанији Братоножића, на чијем је челу од оснивања био поп и племенски капетан Ђоко Љакићев Милачић. Милачићи су, природно, гравитирали Брскуту гдје су имали своју општину, школу, цркву и гробље.

Осим Крушевог Дола и Дубаја, велико насеље Милачића је Веруша гдје су први доселили потомци Шћепанових синова,.

Интезивно исељавање Милачића са својих подручја се десило у другој половини XИX вијека након „Закона о насељавању у Србију“ од 3. јануара 1880. године, па је само у 1889. године из Црне Горе пошло 10.924 емиграната у сусједне и друге земље.